Tokom osamdesetih godina prošlog veka, japanski SNK je uživao sasvim solidan ugled među igračima, zahvaljujući svojim hitovima sa automata koji su se kasnije, po pravilu, naknadno prebacivali na popularne konzole tog vremena, u prvom redu NES. Ohrabrena svojim dobrim pozicijama na tržištu, kompanija 1990. predstavlja sopstvenu viziju modernog 16-bitnog sistema i naziva ga Neo-Geo. U vreme svog pojavljivanja, Neo-Geo je važio za tehnički najnapredniju konzolu/automat za igranje, ali nikada nije uspeo da se nametne kao konkurent Sega Mega Drive-u i SNES-u koji su mu svakako bili najozbiljniji rivali.

Najveća specifičnost sistema, a ujedno i njegov najjači adut, bila je činjenica da je on predstavljen kao klasični arkadni automat, a svega par meseci kasnije i kao konzola, s tim što je obe verzije pokretao identičan hardver! To je konkretno značilo da će gotovo svaka igra objavljena na Neo-Geo automatu posle samo par meseci stići i na kertridžu za njegovu konzolnu verziju, sa potpuno istim audio/vizuelnim karakteristima, dok su vlasnici Sega Mega Drive i SNES sistema bili osuđeni na osakaćene portove. Čak ni konverzije koje su kasnije rađene za mnogo jače sisteme (kao što su 3DO, Saturn ili Playstation) nisu baš uvek bile na nivou originala, što samo još više definisalo Neo-Geo kao najbolju platformu za 2D ostvarenja.

Sve četiri varijante NeoGeo konzole.
NeoGeo AES (gore levo), evropski i američki NeoGeoCD (gore desno),
NeoGeoCDZ (dole levo) i NeoGeoCD sa čitačem sa strane (dole desno)
 

Samo ime sistema često je stvaralo zabunu. Naime, Neo-Geo je zajednički naziv za obe verzije platforme ali je konzolna varijanta poznata kao AES (skraćeno od Advanced Entertainment System), dok se automat definiše kao MVS, odnosno Multiple Video System. Ovo MVS podrazumeva da se u automat može ugraditi više kertridža (od dva do maksimalno šest) koji se zatim mogu lako menjati pritiskom na specijalne tastere, što je bila fantastična pogodnost za vlasnike coin-up igraonica koji su štedeli i novac i prostor.

Osnovni kvalitet ovog sistema zapravo je snaga grafičkog procesora, koji je u stanju da istovremeno prikazuje na desetine animiranih sprajtova i čak 4096 iz palete od 65536 boja, što je bilo neuporedivo više od onoga što su mogli SNES (256), a naročito Sega Mega Drive (64).

Zbog čega je onda Neo-Geo ostao u njihovoj dubokoj senci? Pre svega zbog cene: konzola je u startu koštala neverovatnih 699,99 dolara a uz nju ste dobijali 2 kontrolera koji su kopije onih sa automata i jednu igru po svom izboru (NAM 1975 ili Baseball Stars). Čak ni agresivna reklama a ni sniženje koje je usledilo svega nekoliko meseci nakon premijere u Severnoj Americi, nije mnogo promenilo stvari. Kertridži sa igrama su koštali preko 200 dolara što je bila posledica njihovog veoma ograničenog tiraža i činjenice da je i sam medijum bio veoma skup, s obzirom na njegov ogroman kapacitet. Npr. novije igre kao što je The King Of Fighters 2001 i mnoge druge zauzimaju preko 700 megabita, što je nekoliko desetina puta više prostora nego kod kertridža za SNES i Sega Mega Drive 2, koji su standardno zauzimali samo od 8 do 32 megabita.

(1) Samurai Shodown RPG je još jedan biser objavljen samo za CD verziju sistema
ali isključivo u varijanti za japansko govorno tržište
(2) The King Of Fighters 96 Neo-Geo Collection - svojevrsna The King Of Fighters enciklopedija,
ujedno i jedini naslov ove vrste za NeoGeo i ekskluziva NeoGeoCD-a

(1) The King Of Fighters '98 u verziji za NeoGeoCD. Jedna od poslednjih sjajnih igara izbačenih za sistem.
(2) Uz NeoGeo CD isporučivan je standardni džojped, umesto skupljeg džojstika koji ide uz NeoGeo konzolu

Takođe, pored SNK, igre je izdavao mali broj drugih kompanija (Visco, Taito, Hudson i Atlus su neke od njih) a žanrovska ograničenost i kratkoća značajno su smanjili krug potencijalnih kupaca, barem kada govorimo o kućnoj varijanti.

U pokušaju da nešto promeni i približi svoj sistem mainstream populaciji, SNK je 9. septembra 1994. u Japanu predstavio Neo-Geo CD koji je naravno koristio CD-ove kao medijum, što je smanjilo cenu igara na sasvim razumnih 50 dolara, koliko su koštali naslovi za konkurentske sisteme. Takođe, već na startu su bila dostupna čak 24 ostvarenja, a do američke premijere, oktobra 1995, broj se povećao na 50.

Evo šta dobijate kada potrošite 300$ na originalnu igru

Međutim, i Neo-Geo CD je bio preskup – za 599,99 dolara dobijali ste konzolu, jedan kontroler (ovoga puta klasičan džojped, kako bi se smanjila cena) i jednu igru. Takođe, ubacivanje diskova sa strane u konzolu nije bilo popularno ni praktično rešenje, ali je i pored svega, sistem doživeo početni uspeh u matičnoj zemlji, pa je prvi kontigent od 25 hiljada konzola planuo već prvog dana, možda i najviše zahvaljujući činjenici da ste na njemu, svega par meseci posle objavljivanja na automatu, mogli da igrate tada velike hitove kao što su bili Samurai Shodown II ili revolucionarni The King Of Fighters '94, praktično bez ikakvih gubitaka u odnosu na originalnu verziju. Ohrabreni startnim uspehom, čelnici kompanije su odlučili da počnu sa prodajom i na ostalim tržištima, ali su rezultati bili slabi. I pored redizajna konzole u koju su se diskovi konačno ubacivali odozgo i obaranja cene za čak 200 dolara, niko nije želeo da je kupi kada je za konkurenciju imala jeftiniji, snažniji i softverom daleko bogatiji Playstation pa čak i Saturn koji su se pojavili u međuvremenu.

Kao da sve to nije bilo dovoljno, Neo-Geo CD je uskoro počeo da pokazuje jednu svoju veliku manu: za čitanje diskova bio je korišćen jednobrzinac, što je za posledicu imalo neverovatno duga učitavanja kod iole novijih igara (pogledajte posebno izdvojen tekst o tome) i redovno prekidanje muzike u pauzi između rundi u borilačkim igrama. Doduše, kasnije je izbačen model sa više keš memorije nazvan CDZ, koji je skratio učitavanja za 50%, ali je ova verzija konzole bila dostupna samo u Japanu i to u veoma ograničenom tiražu. Ona je donela novi problem koji nikada nije rešen, a vezan je za pregrevanje mašine koje je dovodilo do krahiranja igara već posle pola sata, a nekada i do fizičkog uništavanja diska.

Za CD varijantu je urađen sasvim solidan broj naslova (ukupno 97) od kojih su neki bili ekskluzivni kao npr. The King of Fighters ’96 CD Collection koji sadrži informacije o borcima iz ovog serijala ili veoma kvalitetni Samurai Shodown RPG, objavljen samo u Japanu. Bez obzira na evidentan trud SNK da se približi igračima sa ograničenim budžetom, ni Neo-Geo CD se nikada nije prodavao kako se to od njega očekivalo, posebno u Evropi i Severnoj Americi gde je osim za hardcore fanove bio potpuno anoniman (da li ste ga nekada videli uživo?). Shvativši koliko je popularnost sistema mala (ali i usled nagomilanih finansijskih problema), posle objavljivanja The King Of Fightersa '99 krajem 1999. godine, SNK potpuno napušta ovu platformu.

Kada je reč o igrama rađenim i za Neo-Geo i Neo-Geo CD, među njima postoji i nekoliko razlika u korist i jednog i drugog sistema. Verzije igara na kertridžima važe za tehnički superiornije, ali ne u pogledu boja ili detaljnosti grafike, već zbog toga što novije igre na Neo-Geo CD-u po pravilu imaju nešto slabiju animaciju. To je bila posledica toga što je CD varijanta sistema imala samo 56 megabita (7 megabajta) interne memorije.

Naravno, najveća prednost kertridža je nepostojanje učitavanja koje je strahovito velika kod novijih Neo-Geo CD igara kao što je recimo The Last Blade 2 ali i mnoge druge. Sa druge strane, pored toga što su naslovi za Neo-Geo CD mnogo jeftiniji, oni poseduju i kvalitetniji zvuk i po pravilu rearanžirane kompozicije iz originalne igre koje zvuče fantastično. Takođe, deo naslova poseduje i ekstra sadržaj kao što su dodatni modovi ili galerije slika po kojima je poznat The Last Blade serijal.

(1) The King Of Fighters '97. Ceo serijal je ono po čemu većina igrača i prepoznaje NeoGeo
(2) Vozačkih arkada kao što je Neo Drift Out bilo je izuzetno malo
 

Ipak, Neo-Geo je opstao duže od decenije zbog popularnosti igara na MVS-u (koje su pored već navedenih prednosti bile i dva puta jeftinije od konkurentskih) i armije vernih igrača, što ga je učinilo i najdugovečnijom konzolom u istoriji. Interesantno je saznanje da je razvojnim timovima trebalo više od pola decenije da uvide sve potencijale hardvera, pa su tako razlike između prvih igara poput Fatal Fury-ja i najnovijeg The King of Fightersa zaista drastično velike.

Neki od serijala koji su obeležili ovu konzolu su Metal Slug, Art Of Fighting, The King of Fighters, Samurai Shodown i Shock Troopers. Što se tiče dodataka, nije ih bilo mnogo. Najpoznatiji među njima je memorijska kartica a bio je planiran i modem od kog se odustalo zbog slabog interesovanja. Veliki broj Neo-Geo igara prerađen je za SNES (Fatal Fury, Fatal Fury Special, King of the Monsters...), Sega Mega Drive (Fatal Fury 2), Saturn (The King Of Fighters serijal), Playstation (Fatal Fury serijal, The King of Fighters itd.), NES i neke druge manje poznate platforme kao što je 3DO (Samurai Shodown, kojeg mnogi smatraju i najboljom igrom za ovaj sistem), Sega Mega CD ili TurboGrafx CD/PC Engine.

Tokom 2003. godine kompanija SNK Playmore koja je sada vlasnik SNK, najavila je lagano gašenje sistema i prelazak na novi Atomiswave hardver, a poslednja objavljena igra je Samurai Shodown V Special Edition koji se pojavio sredinom 2004. godine. Bio je to sjajan način da se okonča jedna i započne druga era.

Ipak, Neo-Geo neće otići u zaborav. Kolekcionarska scena je i dalja veoma jaka, a zahvaljujući emulatorima ali i servisima kao što je Nintendov Virtual Console, nove generacije igrača imaju priliku da se upoznaju sa njegovim najvećim hitovima.